Život iz mog ugla

Kao što sam već pisala u prethodnom postu (iako je to davno bilo ), ovaj blog doživljavam kao mesto na kome ću da “olakšam dušu”, da dam neki savet, ispričam neku svoju priču. Nije lako pisati o nekim stvarima, zato molim sve da me ne kritikuju i pre nego pročitaju sve ono što napišem. A i, ko nije grešan, nek baci prvi kamen. 

Elem, bolna tačka mog života jeste "veza" sa oženjenim čovekom. Nazvaću je veza jer sam je tako zaista i doživela. Sve je počelo na jednom zajedničkom događaju, naivno i bezazleno. Nakon toga, kreće dopisivanje, potpuno nevino i opušteno a zatim prerasta u konstantno dopisivanje, viđanje itd. Svaki dan, tokom 5 meseci smo se čuli, dopisivali, a viđali smo se kad je on imao vremena, ali nije bilo retko. Zaista sam se zaljubila, kao najveća glupača poverovala u sve što je pisao. Da ja nisam kao druge, da sam nešto posebno, uživa dok se čuje sa mnom bla bla. Ja rasla kao kvasac, dok nije sve puklo, a ja u komadima.  Sve je bilo super dok žena nije nesto nanjuškala, počela da proverava i uhodi. Neverovatno je da za mene žena kao da nije ni postojala (ovo užasno zvuči, ali kad si zaljubljen I slep si, I gluv I lud). Tada on počinje da se povlači i nestaje, govori kako nema vremena, kako mu je težak period. Kad je čovek zaljubljen, poveruje u sve, zar ne? Tada počinje i moja agonija, koja je trajala mnogo duže nego cela ta "veza", jer je on u tom periodu bio tu, ali me je držao negde sa strane. U tom periodu sam narušila i odnose sa nekim meni dragim ljudima, jer sam bila nervozna, pod stresom, zabrinuta, konstantno na telefonu, gledajući da li će da piše I kad će da piše, kako bih mu što pre odgovorila. I to je trajalo I trajalo, dok nisam shvatila da je zaista dosta takvog stanja I takvog tretmana. Prekinula sam svaki kontakt, sve što je imalo veze sa njim obrisala I završila sa tim poglavljem svog života. Moja karma I jeste bilo to, ta patnja, ta agonija koju sam proživela I jedva preživela, svaki narušeni odnos sa dragim ljudima koje sad ispravljam. Bar pokušavam.

Danas sam uverenja da sam u sve to ušla jer sam bila željna pažnje u tom trenutku, a on se našao kao vitez na belom konju, samo što se ispostavilo da je konj, a ne vitez. Danas, on je za mene lekcija, nešto što sam morala da prođem kako bih ojačala kao osoba I kako sebi ne bih dozvolila nešto slično, ali se I dalje užasno osećam, jer sam poželela nesto tuđe, nešto što nikada ne bih smela da nazovem svojim. I zato, moja poruka I moj savet svim ženama, devojkama, devojčicama je da nikada, ali nikada, ne ulaze u bilo kakav odnos sa zauzetim, oženjenim muškarcima. Previše ste vredne da biste sebi to dozvolile, a naići ce neko ko će vam pružiti svu pažnju sveta a moći ćete da ga nazovete svojim, a ne tuđim. Čak I da ne naiđe taj pravi, postoji toliko načina da se vreme ispuni, da se život zadovolji.

Mala Mu

Život?

Verujem da je ovo tema koju ste sreli milion puta na raznim sajtovima, blogovima i platformama. Ali ovo je drugačije, nešto kao dnevnik, ispovesti, saveti, nešto o čemu želim pričati a da ne odem na ispovest kod sveštenika.

Mislim da je život nešto na šta naučimo da se navikavamo otkad se rodimo, pa sve dok ne umremo. Ne postoji osoba koja je ovaj život prihvatila skroz, i ne postoji osoba koja u njemu uživa potpuno. Uvek postoji nešto, nekad, pa pokleknete. 

Mene je život mazio u pogledu osnovnih egzistencijalnih potreba, zdravlja i porodice. Hvala Bogu, svi smo živi, zdravi, ne fali nam ništa, ali kad čovek ima sve uvek želi još, zar ne? Nekako sam uvek bila mišljenja da je roditelj roditelj, i ništa više od toga. A onda sam shvatila da roditelj treba da bude i podrška i potpora, i prijatelj i rame za plakanje. Odrasla sam u porodici gde je svaka tema bila taboo tema. Od intimnih odnosa, prve menstruacije itd, sve je bilo zabranjeno i o svemu sam morala da učim sa interneta. Generalno, to je nešto što se prenosi generacijama unazad, tako su njih vaspitavali njihovi roditelji. I to je jedan ogroman nedostatak, jer onda ti roditelj ostane roditelj, i ništa više od toga. Ali to ima uticaja na to da okameniš kao čovek, jer od malena naučiš da se ne maziš, ne pričaš o svojim problemima, trpaš ih pod tepih, i onda se samo taloži dok ne dođe do kraja. To stvara i problem u društvu, jer ako ne nađeš prijatelja koji će da te razume, budeš spreman da ga uopšte i nemaš. 

Na kraju, kad dođe do tačke pucanja, ili preživiš ili te nema. Zato, želim da ovaj blog postane mesto na kome ću moći da pričam o raznim stvarima, da još nekome pomognem, ako je u istoj ili sličnoj situaciji. 

MalaMu